Kada je Đorđe Vajfert otvorio pivaru u Beogradu, gazda Janko reši da ode u prestonicu i to pogleda. Stiže Vajfert pred svoju pivaru u luksuznim kočijama sa cilindrom na glavi i vidi nekog čiču u novom seljačkom odelu, sa jandžikom preko ramena, kako zagleda građevinu. „Šta gledaš, čiča, je l’ lepa pivara?“ – „Lepa, lepa“, odobrava Janko. „A bi li je ti, čiča, kupio?“ tera šegu dalje Vajfert sa čičom. „Kupio bi“, ako si ti Đorđe Vajfert, „al’ ne znam šta košta.“ – „Pa evo, daću ti je za…“ lupi Vajfert neku veliku sumu, koja bi za čiču, po njegovoj proceni, bila neprihvatljiva. „Mnogo košta. A je l’ ti to ozbiljno prodaješ?“ – „Ozbiljno, čiča, samo ako imaš pare.“ – „E ako je ozbiljno, evo ti kapare“, reče Janko i izvadi iz jandžika oveći svežanj para i pruži Vajfertu. „A za ostalo se obrati Upravi fondova, neka ti skinu s računa Janka Badžaka“, dovrši Janko i okrete se da ide.
Vajfert se nađe u čudu, iskoči iz kočija da vrati Janku pare, a ovaj neće da primi i poziva se na svedoke, koji su čuli kako je sklopljena pogodba. Nasta vika i svađa, pristigoše žandari i na kraju se nekako raziđoše uz Jankovu pretnju sudom i pouku: „Da te ja naučim kako se razgovara sa srpskim seljakom!“
Kažu da je na kraju kralj Milan morao da interveniše i izmiri ova dva ugledna građanina Srbije.
Taj „čiča“ nije bio bilo ko — bio je to Janko Badžak (1832–1912), veleposednik i trgovac, rođen i umro u Jagnjilu. Najbogatiji Šumadinac s početka 20. veka, poslanik Narodne skupštine u vreme kralja Milana, veliki izvoznik stoke i žita, graditelj parnog mlina u Mladenovcu i jedan od osnivača samog grada.
Prema popisu iz 1863. godine, imovina porodice Badžak iz sela Jagnjila vredela je 2.550 carskih dukata — u vreme kada su pripadnici srednjeg staleža raspolagali imanjima vrednim najviše 100 do 200 dukata. Janko Badžak je posedovao 22 njive, sedam livada, po dva vinograda i zabrana, voćnjak, udeo u dve vodenice, dućan i čak dve meane. To nije bio samo imetak — to je bio simbol moći, uticaja i duboko ukorenjene porodične tradicije.
Familija Badžak iz Jagnjila bila je najbogatija u mladenovačkom kraju još od vremena Prvog srpskog ustanka. Po porodičnom predanju, prapredak familije bio je Vesa iz Župe Nikšićke, čiji se potomak Badža Vesić — po čijem nadimku nastaje prezime Badžak — posle najezde Turaka doselio na zapustelu zemlju sela Jagnjila i zauzeo teritoriju od čitavih 1.000 hektara. Badžin sin Mihailo bio je knez jagnjilski i ustanik 1804. godine. NJegov unuk Janko — onaj koji je naljutio Đorđa Vajferta — bio je poslanik Milana Obrenovića, a Jankovi unuci, Janko i Milan Badžak, narodni poslanici Kraljevine Jugoslavije.
Sve do Drugog svetskog rata, Badžakovi su davali veliki doprinos razvoju Mladenovca. Izgradili su mlin, klanicu, sajmište, crkvu-kapelu na groblju, više kuća u gradu i banji Selters. Po dolasku nove vlasti 1945. godine, braća Badžak su likvidirana, a istog leta izgoreo je i parni mlin koji je 1898. podigao njihov deda.
Zanimljiv susret gazda Janka i Djordja Vajferta
- Advertisement -